In the article is founded that sociolinguistic communication is an interaction of subjects in which basis are language and textual activity. Person`s existence and work are directly and absolutely connected with a main function of language – communicative. Sociolinguistic reality is directly connected with a process ofcommunication. Communication is today an essential part of our life and is very important. In the article sociolinguistic communication rates as a social phenomenon, as a basis of interaction of subjects of educational area, as (...) a complicated process of information transfer with help of certain signs and symbols connecting single parts of frames of society, also it`s a mechanism of power realization. (shrink)

There is no unproblematic way to study things as “African”, yet an epistemologically situated approach based on concrete technological projects situated in Africa and their social and political implications offers an important account of the intersection of the Fourth Industrial Revolution and African Studies. We explore this perspective through the notion of “indiscipline” using the Square Kilometre Array radio telescope project (SKA) based in South Africa as a case study through which to observe “indiscipline” as a methodological approach to technoscience (...) at work. Indiscipline helps frame the socio-technical (by)products of astrophysics and engineering, and we present the production of ventilators for COVID-19 patients as an example of how the design of mega-science projects can become entangled with the dynamic concerns of society. Our conclusion elaborates on the politics of large technological systems, opening up a conversation on the intersection of science and society in the context of the Fourth Industrial Revolution in African settings, using the template of experiences with the SKA and the National Ventilator Project in South Africa. (shrink)

The central conflicts of the world today are closely related to cultural, traditional, and religious differences between nations. As we move to a globalized world, these differences often become magnified, entrenched, and the cause of bloody conflict. Growing out of a conference of distinguished scholars from the Middle East, Europe, and the United States, this volume is a singular contribution to mutual understanding and cooperative efforts on behalf of peace. The term paideia, drawn from Greek philosophy, has to do with (...) responsible education for citizenship as a necessary precondition for effective democracy. (shrink)

The central conflicts of the world today are closely related to cultural, traditional, and religious differences between nations. As we move to a globalized world, these differences often become magnified, entrenched, and the cause of bloody conflict. Growing out of a conference of distinguished scholars from the Middle East, Europe, and the United States, this volume is a singular contribution to mutual understanding and cooperative efforts on behalf of peace. The term paideia, drawn from Greek philosophy, has to do with (...) responsible education for citizenship as a necessary precondition for effective democracy. (shrink)

Background Current requirements for ethical research in Canada, specifically the standard of active or signed parental consent, can leave Indigenous children and youth with inequitable access to research opportunities or health screening. Our objective was to examine the literature to identify culturally safe research consent processes that respect the rights of Indigenous children, the rights and responsibilities of parents or caregivers, and community protocols. Methods We followed PRISMA guidelines and Arksey and O’Malley’s approach for charting and synthesizing evidence. We searched (...) MEDLINE, PsycINFO, ERIC, CINAHL, Google Scholar, Web of Science, Informit Indigenous Collection, Bibliography of Native North Americans, and Sociological Abstracts. We included peer-reviewed primary and theoretical research articles written in English from January 1, 2000, to March 31, 2022, examining Indigenous approaches for obtaining informed consent from parents, families, children, or youth. Eligible records were uploaded to Covidence for title and abstract screening. We appraised the findings using a Two-Eyed Seeing approach. These findings were inductively coded using NVivo 12 and analyzed thematically. Results We identified 2,984 records and 11 eligible studies were included after screening. Three key recommendations emerged: addressing tensions in the ethics of consent, embracing wise practices, and using relational approaches to consent. Tensions in consent concerned Research Ethics Board consent requirements that fall short of protecting Indigenous children and communities when culturally incongruent. Wise practices included allowing parents and children to consent together, land-based consenting, and involving communities in decision-making. Using relational approaches to consent embodied community engagement and relationship building while acknowledging consent for Indigenous children cannot be obtained in isolation from family and community. Conclusions Very few studies discussed obtaining child consent in Indigenous communities. While Indigenous communities are not a monolith, the literature identified a need for community-driven, decolonized consent processes prioritizing Indigenous values and protocols. Further research is needed to examine nuances of Indigenized consent processes and determine how to operationalize them, enabling culturally appropriate, equitable access to research and services for all Indigenous children. (shrink)

Снятие идеологического пресса советской идеологии не привело к спонтанному возрождению в России традиций политической мысли. Однако заметны признаки появления новой школы политической философии, обретающей свою идентичность в диалоге с родственными дисциплинами . В этом можно видеть поворот к феноменологической философии, хотя гуссерлевский, по сути, интерес к феноменам сознания преобразуется здесь в изучение морали как «процесса». Отнесение политической морали к сфере компетенции консеквенциальной этики задает поле новой теории с новыми понятиями . Все это показано на примере работ Б.Г.Капустина. La disparition de (...) la pression idéologique soviétique n’a pas suffi pour que renaissent en Russie de façon spontanée les traditions de pensée politique. Mais on peut entrevoir des signes avant-coureurs d’une nouvelle école de philosophie politique qui se forge une identité en dialoguant avec les disciplines apparentées . C’est là un virage en philosophie phénoménologique, même si, à l’intérêt husserlien pour les phénomènes de conscience , se substitue l’étude des « processus » de la morale. Le transfert de la morale politique vers la sphère de compétence de l’éthique conséquentielle dessine le champ d’une nouvelle théorie où l’on trouve de nouvelles notions . Tout cela est bien illustré par l’œuvre de Kapoustine. The disappearance of Soviet ideological pressure was not enough for a Russian rebirth of spontaneous traditions of political thought. But we can feel signs of the appearance of a new school of political philosophy that builds its identity through a dialogue with cognate disciplines . One might regard this transformation as a tum towards a phenomenological approach, though Husserl’s interest in the phenomena of consciousness is replaced here by the study of the “process” of morality. The transfer of political morality towards the jurisdiction of consequential ethics creates a new theory which relies on new concepts . All this is weil illustrated by the work of Kapustin. (shrink)

Cet article cherche à montrer comment la pratique mathématique, particulièrement celle admettant des représentations visuelles, peut conduire à de nouveaux résultats mathématiques. L'argumentation est basée sur l'étude du cas d'un domaine des mathématiques relativement récent et prometteur: la théorie géométrique des groupes. L'article discute comment la représentation des groupes par les graphes de Cayley rendit possible la découverte de nouvelles propriétés géométriques de groupes.

Cet article cherche à montrer comment la pratique mathématique, particulièrement celle admettant des représentations visuelles, peut conduire à de nouveaux résultats mathématiques. L'argumentation est basée sur l'étude du cas d'un domaine des mathématiques relativement récent et prometteur: la théorie géométrique des groupes. L'article discute comment la représentation des groupes par les graphes de Cayley rendit possible la découverte de nouvelles propriétés géométriques de groupes.

Partir à la rencontre d'artisans ou observer des plasticiens contemporains à l'oeuvre ; enquêter au sein d'écoles d'art, interviewer des compositeurs et auteurs ; se plonger dans les partitions du XVIIème siècle, étudier les fonds d'archives «rock» de la Bibliothèque Nationale de France ; ou encore écumer les rayonnages «rap» d'une discothèque : comment les chercheurs en sciences sociales peuvent-ils appréhender la création artistique?

We agree with Jones & Love (J&L) that much of Bayesian modeling has taken a fundamentalist approach to cognition; but we do not believe in the potential of Bayesianism to provide insights into psychological processes. We discuss the advantages of associative explanations over Bayesian approaches to causal induction, and argue that Bayesian models have added little to our understanding of human causal reasoning.

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Dealing with errors in psychotherapy is challenging, both ethically and practically. There is almost no empirical research on this topic. We aimed (1) to explore psychotherapists’ self-reported ways of dealing with an error made by themselves or by colleagues, and (2) to reconstruct their reasoning according to the two principle-based ethical approaches that are dominant in the ethics discourse of psychotherapy, Beauchamp & Childress (B&C) and Lindsay et al. (L).

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

The article problematizes the relatively recent tradition (initiated by O.M. Medushevskaya and picked up by a number of researchers) of a phenomenological interpretation of A. S. Lappo-Danilevskii’s historical and methodological work. The article aims to find out whether, and if so, in what sense (senses) it is possible to talk about the phenomenology of Lappo-Danilevskii. It shows the grounds on which this interpretation can, within certain limits, be accepted, and the moments of principal divergence between classical phenomenology and Lappo-Danilevskii’s methodology (...) of history. The key point of these discrepancies is the phenomenological reduction, which is the essence of the phenomenological method, and, in the author’s opinion and contrary to the opinion of some researchers, is absent in the methodology of history of Lappo-Danilevskii. The theoretical positions that provoke the comparison of the views of Lappo-Danilevskii and Husserl are reduced to two main points: the problem of the psychological impenetrability of someone else’s Self and the understanding of the historical source as a construction of the historian. The article suggests that the “phenomenological motives” of Lappo-Danilevskii’s work are determined by the general philosophical and epistemological search of his time, perceived by Lappo-Danilevskii through the works of I. G. Droysen, Russian Neo-Kantianism and W. Dilthey, but hardly directly from Husserl’s philosophy, with which he could not be thoroughly familiar. The author suggests qualifying Lappo-Danilevskii’s methodological work as an original version of historical phenomenology, which was formed outside the direct influence of the classical phenomenology of Husserl. The article outlines the directions of further development of the problems laid down in Lappo-Danilevskii’s methodology of history, in particular, O. M. Medushevskaya’s “cognitive history,” A. L. Yurganov’s “historical phenomenology” and the sociological turn in the methodology of historical knowledge (turn from a subject to an actor) fixed by M. F. Rumyantseva. The latter, according to the author of the article, actualizes the key problem of the phenomenological tradition—that of intersubjectivity. (shrink)

La médiatisation en Bulgarie du double Non à la Constitution européenne s'opère à travers une triple logique: politique intérieure en France et aux Pays-Bas, candidature bulgare à l'intégration européenne, débat sur l'avenir de l'Europe. Il n'existe pas en Bulgarie de débat public large sur la Constitution européenne. Ce thème préoccupe bien sûr les intellectuels, les décideurs, les diplomates. C'est un des sujets de l'actualité européenne. Il bénéficie d'un traitement médiatique honorable, mais sans pour autant exagérer son importance. En effet, la (...) Bulgarie a déjà une place réservée au sein de l'UE. Le supposé impact négatif de cet événement sur la candidature bulgare est incertain et limité.The media in Bulgaria twice No to the European Constitution operates through a triple sense: domestic politics in France and the Netherlands, Bulgarian candidacy for European integration, the debate on the future of Europe. There is no public debate in Bulgaria on the European Constitution wide. This theme of course concerned intellectuals, policymakers, diplomats. This is a topic of European news. It has a media treatment honorable, but without exaggerating its importance. Indeed, Bulgaria has a reserved place within the EU. The supposed negative impact of this event on the Bulgarian candidacy is uncertain and limited. (shrink)

Marcel Beaufils fut un pedagogue exceptionnel qui exerca une influence decisive sur l'evolution de l'esthetique musicale en France, a partir des annees 50. Or, parmi ses ouvrages, Musique du son, musique du verbe est tres certainement celui qui porte le plus fortement la marque de son activite d'enseignant au Conservatoire National Superieur de Musique de Paris ; cette mission, il semblait l'entendre davantage comme celle d'un declencheur d'idees, catalyseur, plutot que du transmetteur d'un savoir fige une fois pour toutes. Bouleversant (...) toute tentative de classification academique, toute certitude acquise, ce livre laisse des pointilles ; un grand souffle traverse son ecriture. N'en deplaise aux musicographes, il s'agit la d'un ouvrage de creation, qui nous rappelle que Marce Beaufils etait egalement un ecrivain qui savait manier le verbe a la fois en tant que dramaturge et en tant que poete. (shrink)

Il s’agit ici de comprendre, à partir des arguments développés dans le volume par Krassimira Daskalova et Susan Zimmermann, comment l’histoire des femmes et du genre a été intégrée dans les différentes contributions à cet effort de synthèse portant sur l’Europe centrale de l’Est. Le chapitre « Women’s and Gender History » que l’on doit à ces deux spécialistes du genre donne un aperçu de ce champ de recherche à travers l’analyse de six thématiques ainsi présentées (p. 279) : « (...) éducation ; trav... (shrink)

The question "Where do we come from?" has fascinated philosophers, scientists, and artists for generations. This book reorients the question of the matrix as a place where everything comes from (_chora_, womb, incubator) by recasting it in terms of acts of "matrixial/maternal hospitality" producing space and matter of and for the other. Irina Aristarkhova theorizes such hospitality with the potential to go beyond tolerance in understanding self/other relations. Building on and critically evaluating a wide range of historical and contemporary (...) scholarship, she applies this theoretical framework to the science, technology, and art of ectogenesis (artificial womb, neonatal incubators, and other types of generation outside of the maternal body) and proves the question "Can the machine nurse?" is critical when approaching and understanding the functional capacities and failures of incubating technologies, such as artificial placenta. Aristarkhova concludes with the science and art of male pregnancy, positioning the condition as a question of the hospitable man and newly defined fatherhood and its challenge to the conception of masculinity as unable to welcome the other. (shrink)

En las últimas décadas la apropiación y construcción de archivos ha ido ganando terreno dentro de las prácticas artísticas, permitiendo visibilizar las políticas de archivo y los órdenes sociales a los que responden. Al mismo tiempo, han propuesto modos divergentes de activación de la memoria, problematizando creativamente las jerarquías y protocolos tradicionales, constituyéndose, así, en lo que podemos llamar estrategias anarchivísticas. Considerando que, en el seno de la cultura digital, la IA (Inteligencia Artificial) se ha vuelto clave en la gestión (...) de la información, el presente artículo se pregunta de qué manera la utilización artística de esta tecnología contribuye a ofrecer nuevos enfoques para pensar el archivo, el patrimonio y la memoria. Dentro de la madeja de prácticas existentes, jalaremos de dos hilos: 1) por un lado, las tácticas apropiacionistas que operan activando nuevas lecturas sobre archivos ya constituidos; 2) por otro, aquellas que proponen la construcción de archivos nuevos, generalmente abarcando elementos dispersos u otrora ignorados. Ahondaremos en estas tendencias centrándonos en dos casos que abordan específicamente el patrimonio fílmico –Jan Bot y Oráculo de Capturas de Pantalla– identificando sus estrategias y características. (shrink)

We critically reconsider an old hypothesis of the role of the dekad in Pythagorean philosophy. Unlike Zhmud, we claim that: 1) the dekad did play a role in Philolaus’ astronomical system, and 2) Aristotle did not project Plato’s theory of the ten eidetic numbers onto the Pythagoreans. We claim that the dekad, as the τέλειος ἀριθμός, should be understood in Philolaus’ philosophy as completeness and the basis of counting in Greek – as in most other languages – in a decimal (...) system. Additionally, we argue that the number ten is not even a candidate for the τέλειος ἀριθμός in Plato’s philosophy. As a final result of our discussion, we compare and contrast Philolaus’, Plato’s, and Speusippus’ accounts of completeness in relation to numbers. (shrink)

The offer-and-acceptance analysis has long been questioned as not (easily) applicable to certain methods of contracting. This paper looks at this analysis through the prism of normative powers and identifies much deeper problems with the analytic explanation of how such unilateral normative powers as offer and acceptance can generate such a normative result as concluding a contract. It argues that even if the powers to offer and accept are exercised, as they are in certain methods of contracting, these are not (...) the normative powers that create contractual obligations; such obligations are always created by the jointly exercised power to contract. The paper substantiates an account of the power to contract as a sui generis normative power and explains the role the unilateral powers to offer and to accept play when they are exercised, while also explaining why there is no need to ‘invent’ offering and accepting where there are none. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

Based on a dual process view of ethical judgment, we examine the role of empathic concern and perspective taking on the acceptability of lying to protect the company. We hypothesize that these traits will matter to a different extent under conditions of high and low perceived time hurriedness. Our research hypotheses are tested in a survey of 134 US workers. Results show that empathic concern reduces the acceptability of lying to protect the company for individuals who tend to do things (...) quickly and feel in a hurry at work. On the other hand, perspective taking reduces the acceptability of lying for individuals who experience low levels of time hurriedness. Theoretical and practical implications of the findings are discussed. (shrink)

We suggest that understanding unethical behavior in organizations involves understanding how people view themselves and their relationships with others, a concept known as self-construal. Across multiple studies, employing both field and laboratory settings, we examine the impact of three dimensions of self-construal (independent, relational, and collective) on unethical behavior. Our results show that higher levels of relational self-construal relate negatively to unethical behavior. We also find that differences in levels of relational self for men and women mediate gender differences in (...) unethical behavior. We discuss both the theoretical and practical implications of these findings. (shrink)

As in science and philosophy, thought experiments in mathematics link a problem to new epistemic resources that are unavailable in a given practice, e.g., Euclidean geometry. Thought experiments invite us to perform an imaginary scenario involving counterfactual, deductive and sensory elements. This chapter aims to pinpoint the beneficial peculiarities of thought experiments in mathematics in comparison with inferences, diagrams and calculative procedures. Reflection about thought experiments assists us to realize both the limits and opportunities in mathematical thinking. Henceforth, the analysis (...) of examples suggests a broader understanding of mathematical, thought and experiment. (shrink)

As a cognitivist about emotions, Socrates takes the fear of death to be a belief that death is a bad thing for the one who dies. Socrates, however, thinks there are reasons for thinking death is not a bad thing at all, and might even be a blessing. So the question considered in this paper is: how would Socrates explain the fact that so many people believe death is bad?

Este artículo consiste de una referencia razonada a un conjunto definido de conceptos desarrollados en el seno de lo que ha llegado a conocerse como estudios de la gubernamentalidad. Comienza narrando sucintamente las vicisitudes conceptuales de un grupo de estudiosos anglosajones cuya apuesta intelectual, inspirada en gran medida por la analítica foucaultiana del poder, fue pensar la política sin reducirse—ni privilegiar—al Estado en tanto principio explicativo. A continuación, tras poner el foco sobre la noción de “procesos de subjetificación”, demuestra en (...) qué sentido la conformación de subjetividades adquiere un lugar central en el marco del análisis del poder político moderno. La relevancia complementaria que para dicho enfoque presentan las “racionalidades” y las “tecnologías”, el pensamiento y las prácticas, es ilustrada a partir de la consideración del papel desempeñado por las disciplinas “psi” en la constitución de sujetos gobernables en el contexto de las democracias liberales. Finalmente, el artículo concluye aludiendo al interés creciente del que son objeto las biotecnologías en los últimos estudios de N. Rose. (shrink)

La cuestión de la subjetividad en el campo de la comunicación. Una reflexión epistemológica.

The debates between various Buddhist and Hindu philosophical systems about the existence, definition and nature of self, occupy a central place in the history of Indian philosophy and religion.

In her seminal attack on modern moral philosophy, G. E. M. Anscombe claims that Kant's ‘rule about universalizable maxims is useless without stipulations as to what shall count as a relevant description of an action with a view to constructing a maxim about it’. Although this so-called problem of relevant descriptions has received considerable attention in the literature, there is little agreement on how it should be understood or solved. My aim in this paper is, first, to clarify the problem (...) by clearing up several misunderstandings, and, second, to show that the problem is rooted in a standard assumption about Kant's stance on the scope of moral principles—an assumption that precludes its solution. I argue that the problem consists in the fact that Kant's formula of universal law seems to stand in need of an account of moral sensibility that does not render the formula superfluous. But, as my discussion of existing solutions reveals, there can be no such account. Instead, I propose a dissolution: we should think of the formula of universal law itself as Kant's account of moral sensibility. In order to do so, we must reject the standard assumption that a principle is universal if and only if it holds for all instances of the action type that it specifies. (shrink)

The aim of this article is to discuss quantitative content analysis as established in communication sciences as a method for research in business ethics. We argue that communication sciences and business ethics are neighboring disciplines, which allow the transfer of quantitative content analysis from communication sciences to business ethics. Technically, quantitative content analysis can be applied through human as well as software coding. Examples for both applications are provided and discussed. We make reference to the software solutions ‘Leximancer’, ‘Crawdad’, and (...) ‘Wordle’, and examine their suitability and limitations with regard to ethical questions for researching business ethics. We recommend a mixed‐method approach, combining human and software coding. Furthermore, we propose a three‐step process that discusses quantitative content analysis as a method for business ethics, including an ethical research objective, and most importantly, concluding with ethical reasoning and interpretation of the quantitative results. (shrink)

Invertebrate animals are frequently lumped into a single category and denied welfare protections despite their considerable cognitive, behavioral, and evolutionary diversity. Some ethical and policy inroads have been made for cephalopod molluscs and crustaceans, but the vast majority of arthropods, including the insects, remain excluded from moral consideration. We argue that this exclusion is unwarranted given the existing evidence. Anachronistic readings of evolution, which view invertebrates as lower in the scala naturae, continue to influence public policy and common morality. The (...) assumption that small brains are unlikely to support cognition or sentience likewise persists, despite growing evidence that arthropods have converged on cognitive functions comparable to those found in vertebrates. The exclusion of invertebrates is also motivated by cognitive-affective biases that covertly influence moral judgment, as well as a flawed balancing of scientific uncertainty against moral risk. All these factors shape moral attitudes toward basal vertebrates too, but they are particularly acute in the arthropod context. Moral consistency dictates that the same standards of evidence and risk management that justify policy protections for vertebrates also support extending moral consideration to certain invertebrates. Moving beyond a vertebrate-centered conception of welfare can also clarify foundational moral concepts in their own right. (shrink)